Moj san nije “američki” san. Ja imam svoj san.
Ja sanjam u zemlji gde se snovi “ubijaju” i razdeljuju na sitne deliće. Ali ja i dalje imam svoj san. Moj san nije da “pobegnem” u Ameriku, Kinu, Kanadu, Njemačku, Australiju ili … ko zna gde. Ja zapravo želim zemlju plavetnila, brda, reka, planina, plodne ravnice; zemlju slobodnih i sposobnih ljudi.
Ali pored tih divnih prideva “moje zemlje”, imamo to “neko prokletstvo” da ne cenimo ono što imamo, da umesto da proizvodimo hranu i snabdevamo celu Evropu, mi uvozimo ono što bi mogli da imamo u izobilju; i nekako više volimo i cenimo tuđe nego svoje. Oni koji bi trebali da podstiču napredak i prosperitet, blago rečeno ne rade svoj posao. 
U toj zemlji gde se snovi ruše kao kule od karata, ja znam neverovatne ljude, koji stvaraju, kreiraju, bore se u nemogućim uslovima i uspevaju. Zato što sanjaju svoj san i odolevaju zemlji koja ruši snove, ali ti daje duh, slobodu, onu potrebnu dozu ludila i hrabrosti; daje ti neviđeno bogatstvo i netaknutu prirodu, koja je nepresušan izvor dobara i inspiracije.
Rekla bih da u mojoj voljenoj zemlji polako, ali sigurno dolazi vreme baš tih ljudi, koji ruše predrasude i stvaraju nove puteve napretka ove zemlje, puteve prirode, puteve slobodne misli i slobodnog čoveka.
Ako je neko prilikom čitanja zaključio da sam ja protiv “seoba”, pogrešio je. Mislim da je lepo otići i u Ameriku, Austrajiliju, …, gde god da te želja i srce vodi; jer ćeš na taj način videti i drugi svet, koji će te inspirisati i pokazati da možeš više i bolje. Na taj način ćeš videti da i ti imaš tom delu sveta da pokažeš nešto o čemu oni i ne sanjaju. To ne možeš staviti u reč – dve, to ipak mora da se vidi i doživi. Oni koju su posetili ovu zemlju, to su i osetili. To se zove neimenovani svet neiskorištenih mogućnosti.
Moj san jeste da pokažem, živim i podelim mogućnosti koje moja zemlja nosi. Ja sam dete Glamoča i Banja Luke, dete Novog Sada i Fruške Gore, dete cele BiH i Srbije, dete Balkana, ali i dete Sveta, jer mi smo svi jedna velika planeta različitosti i sličnosti, koje se kao i savršene boje prirode pretapaju, usklađuju i daju jednu sliku jedinstva, izobilja i sklada čoveka jednoga sa drugim, čoveka sa životinjom i čoveka sa prirodom.
Fotografije koje prate tekst nastale su u selu Preodac (selo koje je 1970. godine proglašeno za najlepše selo Evrope), kroz oko i objektiv Milice Vrakele (Instagram: Milica Vrakela ). Logo koji prati našu fotografiju kreirala je Dajana Papaz. A tekst je kroz trenutak inspiracije napisala moja malenkost Marija Vrakela.